Svi mi otpočinjemo dan sa svojim snovima i odlazimo na spavanje sa svojim strahovima! Teška je to igra, a još teža je kada postane očigledno da ne prestaje.

Jutro je brzo prošlo kao uostalom i svako predhodno u mom životu. Dan u kome se živi za poslepodnevnu posetu Dvoru i ne podrazumeva da imate bog zna kakvo jutro. Ustaljena procedura, jedna, druga, treća košulja, dvoumljenje da li staviti kravatu ili ne i na kraju poziv taksi službi. Možda se prvih godina i pravila velika fama oko toga šta obući za posetu Dvoru ali danas na to se ne traći previše vremena.

Kapija, dugačak put do stepeništa Dvora, dva stražara, i masa mladog sveta koji za bedne novce opslužuje bankete sa osećejem da su deo nečeg većeg. Sve u svemu, isuviše za jednog tremaroša ali ne i za mene.

 „Vaše Kraljevsko visočanstvo, srećna vam Slava“.

To je bilo sve što sam morao da izgovorim a onda sam se po navici obreo u  prostranoj sobi kojom je dominirao centralno postavljeni kamin. Pardon, dominirala je horda mediokriteta koji su se utrkivali pred kojim će se delom uslikati ili makar osloniti na sto od hrastovine. Vešto oko odmah primeti promene. Majke i kćeri nema, ali tu su nova lica koja po svemu sudeci debituju na dvoru. To se olako zaključi po broju slomljenih čaša. Valjda kretanje po diskoteci ne podrazumeva toliki stepen kontrole i osećaja za prostor i konobare sa srebrnim poslužavnicima.

Dva tri rozea i bilo je dosta raskošnih soba. Terasa sa pogledom na travnjak i ruinirani bazen je svakako prijatniji ambijent za tipa koji ne uspostavlja kontakte sa nepoznatim osobama.

Lep je to bio prizor mada su mi za oko pre upadale sredovečne gospođe koje su se na kratko odvajale od svojih dosadnih muževa i spas nalazile u cigareti. Nisam ni ja baš odstupao, stom razlikom što ja nisam ni od koga imao da pobegnem.

-          Lep pogled. Šteta što ga nemate sa kim podeliti! Imate li možda cigaretu?

Lagano sam je izvlačio iz mekog Malboro pakovanja a vitka neznaka je i dalje pričala.

-          Uz cigaretu je najlakše socijalizovati se, mada pobeći od onog neukusa unutra je već dovoljan motiv da se bude ovde. A ti, dozvolićeš da pređemo na ti, šta ti zgodni pevac radiš ovde u mraku? Ti kao da ne znaš da su prostorije pune paunica!

„Nedavno sam izašao iz duge veze. Žene to osete.“

-          Žene to jedino osete ako im pričaš o bivšim ženama. Nadam se da to ne radiš. To je izuzetno nekulturno. Koliko je trajala ta duga veza?

„Dva meseca.“

-          Nasmeja me. Mora da je očekivala previše od tebe. Sada verovatno nastoji da nađe sve ono što joj nisi mogao pružiti. Žene!

„Nadam se da je dobila ono što je zaslužila. Svako dobije ono što zasluži!“

-          U tom slučaju dozvolićeš mi da primetim, ti nisi nikoga zaslužio!

„Ne morate da umanjujete važnost vašeg prisustva.“

-          Šarmantno ali ja sam ozbiljna. Momak tvojih veština trebalo bi da bude sa mnogo žena.

„Momak mojih veština ne bi morao da bude ni sa kim“

-          Izuzetno samodestruktivan stav!

„Do sada sam čuo samo to da sam otrovan za drugog. Mada u duhu krilatice ko ne voli druge ne voli ni sebe, valjda ovo što ste rekli ima neke logike.“

-          Otrovan za druge? Ovako nešto bi mogao da smisli samo neki dušebrižnik.

„Psihotereputi su dušebrižnici. Niko tako ne sluša i ne ulazi pod kožu.“

-          Koliko shvatam to su reči nekog psihoterapeuta. Ako ti je to rekao...

„Rekla.“

-          to što je ona ne menja stvari. Ako ti je to rekla, pretpostavljam da je mrziš!

„Kako mrzeti devojku koja podseća na kvazi dragu?!“

-          Kod tebe sve neke bivše, kvazi i bivše kvazi. Ima li tu nekog danas?

„Ako budem nestrpljiv kao što znam da budem, mislim da već ima nekog sada!“

-          Simpatičan si i užasno pokvaren.

„Svi...

-          Psssst, znam šta ćeš reći. Svi zanimljivi ljudi su i pokvareni.

„Mi se ne znamo?“

-          Tako mi ove dvorske slave, prvi put te vidim i drugi put ću sebi da napravim problem!

Nešto se mislim. U detinjstvu jedno od mora pitanja forme je šta ćeš biti kad porasteš? 

Umeđuvremenu se ništa ne desi u vezi sa tim pitanjem. Prosto odrasteš i postaneš ono što misliš da jesi. Poštaneš ti.

Na kraju, ako nešto ne bismo bili, to je neko drugi. Iako se svakog jutra budimo sa novom ulogom, i to smo suštinski mi.

Muškarca možeš pitati, jel bi voleo da izgledaš kao Džorž Kluni, i on će ti klimnuti glavom,. Ženu možeš pitati, da li bi volela da su ti noge kao u Karoline Kurkove. iona će vam reći da. 

Onda pitaš, hoćeš da budeš u glavi on/ona i oni to ne prihvate.

Zašto? Iz razloga jer čovek misli da je jedinstven/autentičan/bez premca i što je najvažnije u pravu : /

 Nullta lekcija o ljubavi

Zlatni orao ili kako se ophoditi prema ljudima

Bio jednom jedan dokoni poglavica koji je dane traćio u piću, veselju i po kojoj ženskoj. Nije se taj libio ni u ponoć da vam u goste dođe ako mu je trebao snošaj. Šta bi vam pa preostalo sem da odete na pecanje a ženu izložite tom rošavom licu, grubim dlanovima i pričalo se dvema pišama. Valjda od silnog šamanizma umesto da stekne duplo veće znanje, on se jednog jutra probudio sa dvocevkom među nogama. Vukao je sa sobom nogu, koja mu se oduzela u detinjstvu kada ga je krdo bilova pregazilo ispred kafane. Pošto nije bilo očevidaca i dan danas ne znamo kako je krdo došlo toliko blizu naselja.

Iako je hramljao, često se peo na obližnje brdo gde ga je kako kažu čekala uvek puna pljoska iz koje je cevčio kakvu brlju spravljenu od kaktusa i pušio lulu punu sasušene Datule. Nije se tačno znalo zašto je odlazio u šumu ali se tog dana vratio u selo sa sve gnezdom u rukama.

„Vidite šta sam našao“, uzviknuo je pred kafanom, ispred koje je, tradicionalno, grupa ubogih pila i rešavala sve indijanske probleme.

„Vama pričam seljačine. To je jaje Zlatnog orla. Orlušine, kralja neba. Kada poraste ima da ga pustim da mi obleće imanje i ide po pivo.

~ A kako misliš da poraste? Da nećeš da ležiš jajima na jajetu?~

„Samo se sprdaj ti ćoro, spucaću te vradžbinama oca ti jebem pijanog“.

~ Dobro, deder, čemu pretnje. Imam i ja kod kuće luk, ako zapamtim da si mi pretio, a otreznim se do tada, ima da ti spucam tu orlušinu sa neba pa će krajl neba da bude kralj prašine ~

„ Nego, jel ima neko od vas ubogih kokošku, koja bi ležala ovih dana na jajetu „

Otegla se priča, nikad joj kraja, pa ćemo preskočiti parstotina nebitnih momenata i doći do trenutka kada se orao ispileo. Rastao je, bio zahvalan kokoškama. Umesto da ih gazi on je kokodakao sa njima. Čak nije ni kukurikao, kao petao, nego kao kakva kokoška kokodakao. I tako, ustajao je rano, odlazio na počinak još ranije. Nije leteo, samo je skakutao po panjevima i peo se na najnižu granu ako bi ga kakav petao pojurio. Radio i trpeo sve što kokošiji život podrazumeva, jedino što nije strahovao da će ga odvojiti od glave i bućnuti u kazan. Po indijskom predanju, ko skuva Zlatnog orla, najebao je kao žuti. Valjda je jedina gora stvar pišati po indijanskom groblju, što mi Srbende znamo jer smo srećni kao da smo upravo to radili. I jednog dana, nakrivio on tako kapu, samo što ne roljne u prašinu od iznemoglosti, kad na nebu vidi neko čudo raširenih krila što promiče podno oblaka.

Šta je ovo koji kurac? – pita orlušina kokošku.

Ona pogleda gore i kaže mu drhtavim glasom, punim respektovanja i nemira.

Pa to ti je Zlatni orao, teror prerije, velika štetočina. Ako se ustremi ka nama, sjebani smo.

A gde je poglavica, indijanac? – pita orlušina.

Jebao mu ti mater, eno ga pijan leži pod tremom. Nego, Zlatni je to orao, teška orlušina. Orao među orlovima, mnogo težak igrač. Taj za milost ne zna, ni za milosrđe, ni za ljubav.

Gleda je orao, pomešanih osećanja.  Da li je orao ili kokoška pita se?! Nemir ga kakav zaposeda, postaje nepredvidiv i kaže.

Aj ne seri leba ti. Gde si ti videla da Orlušina leti?

Inače priča ide ovako.

Jedan indijanski ratnik popeo se na vrh planine, tamo našao orlovsko gnezdo i u njemu jaje. Doneo je jaje u selo i stavio ga pod kokoš. I tako, zajedno sa pilićima, izlegao se orlić i odrastao sa njima. Naučio je da kokodače, da čeprka po zemlji tražeći bube i crve, ograničavao se da se popne na neku nižu granu, baš kao i kokoši. Jednog dana, već star, orao je ugledao nešto čudesno na nebu. Gore, u beskrajnom plavetnilu, video je veličanstvenu pticu, kako leti bez ikakvog napora. Kada je upitao jednu kokoš šta je to ona mu je odgovorila. To je Zlatni orao, kralj neba. Ali ne razmišljaj o tome. Ti i ja smo ovde na zemlji! Orao je vratio pogled ka tlu i tako je na kraju i umro, misleći da je kokoš. Jer tako su se svi ophodili prema njemu, kako se rodio, tako je živeo i na kraju umro.

 Nakon dana u kome je priroda zauzimala njegov veći deo po dobrom/lošem običaju IT se tokom noći neizbežno nametnuo. Možda prvi put da kompjuter ne koristim za neke od standardnih procedura, od kojih su u poslednjim mesecima najčešće one u vezi sa pritiskanjem programera kada će započeti sa narednom fazom, prodajom softvera, da ne kažem uvaljivanjem, ili pak pokušajem da se nađe radna verzija idealnog grafičkog rešenja jednog od budućih sajtova.

Dakle, svega toga noćas nema i nije uopšte loše vratiti se onim starim navikama koje sam zapostavio ili pak redukovao, toliko da se ne bi moglo reći da sam spreman da traćim vreme blogosranjima.

Večeras je stvar ipak drugačija i dozvoljava mi da se ponašam na nekadašnji način. Što bi rekao Vajld, žena se može jedino podmladiti ako počne da ponavlja greške iz prošlosti. Ne znam što je ovu bravuru ograničio samo na njih? A da, upitanju je LADY WINDERMERE'S FAN!

Nego šta me je noćas oduševilo? Podatak da je meni omiljeni reditelj David Lynch prvi na  listi najboljih reditelja svih vremena. Zaista iznenađujuće. Šta više, imam šta da kažem protiv tog izbora ali neću. Zasigurno nije najbolji reditelj ali je najgenijalniji reditelj ako govorimo o atmosferi, doduše usko vezanu za određenu ikonografiju.

Na drugom mestu, Kubrick, malo bi bilo reći najbolji reditelj svih vremena. Način na koji je on koristio kameru, prevazilazi granice filmske estetike. Tehnički gledano, inovator, jer je uveo stedikem kao tehniku snimanja. Filmski gledano, čovek je ostvario esencijalni moto kinematografije. Objasni slikama ono što knjiga objašnjava rečima. Mnogi drugi momenti iz njegovog života fasciniraju. Prva ta da je gro svojih likova gradio na osnovu očeve dokumentacije, a mislim da mu je otac bio psihoterapeut. Druga, da dugo niko nije znao ko je Kubrick. Kruži anegdota koju je ispričala njegova ćerka da je jednom prilikom, novinaru na vratima odgovorio da je Stanley na placu, a ovaj se zahvalio i napustio kućni prag. Ono o čemu danas priča recimo Inside Job, Kubrick je pričao pred samu svoju smrt, u Eyes Wild Shut. On je najbojli reditelj, a Lynch je najluđi.

E sada postoji nešto još zanimljivije od svega ovoga. Emir Kusturica, poznatiji Nemanja Kusta, zasluženo 64. mesto. Mislim se nešto, kakav je to uspeh. Teško je pojmiti. Ne znam koj kurac ću sutra u nekoj emisiji koja simulira zaintersovanost za kulturu slušati o tamo nekoj zemlji gruva, svi na pod, ili ću slušati nekog nesrećnog Srđana Dragojevića kako objašnjava da nije uspeo u Holivudu jer njemu taj tempo brzinskog snimanja nije odgovarao. Ljudi, Kusta legenda je ispred takvih veličina, da to nije normalno. Novak Đoković naj Srbenda. E jeste kurac. Kusta naj Srbenda jer je ispred takvih veličina kao što su:

Tornatore, nije mi drago jer mi je svojevremeno mentor rekao da imam isti pristup kao Tornatore. Tada mi to nije bilo baš najjasnije ali posle sam shvatio na šta je mislio.

 Lars Von Trier, Truffaut, Antonioni, David Lean, Oliver Stone, Milos Forman, Car Theodor Dreyer, Rainer Werner Fassbinder, veće je legenda od geja! U današnje vreme to nije mala stvar! Brian De Palma, nema kraja iznenađenjima.

Realno Kusta svakako nije bolji reditelj od Oliver Stone-a, niti Antonioni-ja ali od Fasbindera jeste, iako me ovih dana Berlin Aleksandarplaz svojom muzikom skoro dovodi do suza.

U ovoj se državi uopšte nije teško iznenaditi i to neprijatno. Redukovao sam gledanje televizije i čitanje novina pa se samim tim kapacitet iritacije sveo na najmanju meru, a na internetu gledam samo pornografiju, pored standardnih aktivnosti sa razvijanjem biznisa i naravno ne brišem histori, pa draga to sve može potanko da izlista.

Ako imate cupi koja briše histori u stanu, šutnite je pod  uslovom da niste u njenom! 

Ali ne lezi vraže. Odem danas u banku, zvali me da dođem, već sam to radi, da dam izjavu jer mi stižu pare iz inostranstva. Cirka petsto baka. Pazi to, daješ izjavu jer vršiš samom sebi transfer novca. Kažem ja prvi put kada sam otišao daj brale da to potpišem. Uzmem pogledam onaj formular, štur, piše samo, sindžo definiši po kojoj osnovi primaš ovu lovu i parafiraj. Uradim ja to sve protokolarno i legnu repeci na račun. Uradim ja sada još jedan transfer sa mog merchant account-a i odem danas u banku da odradim standardnu proceduru od prošloga puta.

Završim sve onako rutinski, platim još neki uvoz, jebo mater, satovi se prodaju kO ludi, pa rekoh ajde idemo dalje, jer na snazi je stara, nema stajanja dok traje obnova. Dođem kući i zvoni mi telefon. Ja se mislim da nije stara švalerka, kad prc, ni blizu tako upotrebljivo. Tip iz banke.

Gde si ćoro šta ima...prepoznajem telefon

Gospodine, sada su me zvali sa kreditnog, znate ne može da prođe ovaj prenos jer to vama kompanija šalje pare, znate pravno lice, vi ste fizičko.

Znam izbrijani šta je fizičko lice, znam ko sam. Slušaj sada pažljivo i postaraj se da im to objasniš da ne bih morao da se vratim. To ime firme koje stoji u zaglavlju je kompanija koja omogućava merchant account uslugu, a kako da ti objasnim to ti je nešto kao PayPal samo što preko ovog čuda možeš da opereš debele pare uz manju proviziju. Shvataš mnogo bolje! I meni ne šalje pare merchant account kompanija, već ja samom sebi, pošto je račun od vaše banke povezan sa merchant acount virtuelnim računom.

Aha...kaže ćora, znam, znam,

Mislim se, znaš kurac, ali ajde da nastavimo.

Znači ja imam virtuelni račun koji nije povezan ni sa jednim računom u svetu, fizički, već samo sa računom u vašoj banci, tj mojim računom. I ja na njemu dobijam pare.

Kaže sada ćora, pa kako dobijate pare ako nemate nigde račun nego kod nas, mi nemamo nikakve uplate dodatne.

E pa sindžo u tome je ceka. Ne smem da ti ispričam pojedinosti jer eskperti to ne rade badava.

Dobro, okrenuću kreditno odelenje...sredim to care.

I stvarno, javi se posle minut...kaže sve je uredu, morate samo da dođete ponovo.

Ja rekoh, čekaj sindžo, aj ti ja lepo pošaljem izvod iz mog merchant account računa gde se vidi da je ime kompanije zapravo merchant service kompanija, a da je on vezan samo za vašu banku, ostalo ne mogu da vam šaljem.

Kaže legenda, nema potrebe (čitaj, jer to niko ne može u domaćem bankarstvu da razume) promenićemo samo šifru i neka bude da dobijate pomoć iz inostranstva.

Dojaja...dobijam pomoć...kao izbeglice, kao naučnik, kao socijalni slučaj, kao odbačeno dete čiji ćale penetrira ili od keve koja prima, jea, piši šta god samo da ja prevučem još malo love, jer ulažem u milionski biznis!

Zvoni mi danas telefon, ja ga naravno ignorišem. Nikada se ne javljam na telefone koji su mi nepoznati. Bog će znati šta sam sve propustio usled te krajnje nerazumne rabote ali valjda je to neka vrsta ležernosti pomešane sa aksioznošću. Naravno ja nisam uopšte aksiozan tip što neodoljiva tridesetsedmogodišnjakinja u funkciji psihotereputa može da potvrdi, ali ima nečeg u tim nepoznatim brojevima. Uvek postoji mogućnost što bi rekao Dušan Kovačević, da dobijete onog kog ste tražili.

Kada već pomenuh njega, moram da se pohvalim da sam ga upoznao i bio gost na jednoj od njegovih predstava. Te sam noći uzpoznao i Kustinu kćer i oboje su mi čudni na oprečan način. Ona valjda zbog dostupnosti on zbog nepristupačnosti.

Ova je godina po svemu sudeći poprilično počela uzbudljivo za mene. Što je kulminiralo kada sam išao na dvor i čestitao tunjavom i histeričnoj zdepastoj grkinji slavu, a potom se muvao prostorijama u svom novom i nadasve savršenom sakou, koji na reverima ima blagu aplikaciju, jedva primetnu, od satena. Tipu poput mene nikada nije bilo potrebno mnogo da se oseti da toliko toga može. Bilo da osvojim neku staromodnu baba devojku, bilo da u istom pravcu idem sa izdankom mladosti. Čovek valjda u jednom stadijumu shvati da postoje pristupi kojima ćeš osvojiti svakog ko ti je privukao pažnju iz manje/više iracionalnih pobuda. Nego nisam hteo da pisem o dvoru, makar ne ovom prilkom a ni o bifeu pozorišta gde gospodin Kovačević presedava, vec da podelim sa vama nešto čega se moram otarasiti.

Upotpunosti sam zaboravio da ovih dana treba da se ocarine neki genijalni satovi koje sam uvezao. Pa sada, ako nekome treba iz ličnih pobuda ili da uveseli nekoga, neka me kontaktira a ja ću se potruditi da mu sačuvam naznačenu boju.

Cena nije po dogovru, dok sve ostalo može da bude. Samo od mene ne tražite da se nalazimo, jer ovo sve dolazi u obzir samo ako se šalje jer to je glavna zamisao firme koja uskoro neće moći bez mene.

Dugo nisam pisao. Ne znam šta mi bi da ovo okačim ovde i još pišem o tome, ali vlajda je to zato što dugo nisam pisao a usled posla koji je povezan sa online prodajom, valjda mi je internet postao sinonim za pare a ne za interpersonalno iživljavanje ili pak mesto gde možeš naširoko da ispisuješ svoju dijagnozu bez bojazni da ti neko prišije F u knjižicu.

Aj kupujte...nemoj da vas tera maler posle celu godinu, pa da se razbolite i postanete zavisni od novartisa ili počnete da jedete kačamak napravljen od monsantovog semena,  pa unuci umesto da liče na vas zapravo postanu slični opri vinfri.

A gle sada ove sličice...sve ih imam...snajke, homoseksulaci i ostala nejač...navalite oca vam mangupskog!

Neko bi rekao već viđeno i ne bi pogrešio, mada nije da nam novo uništavanje grada nije donelo par noviteta. Prvo je da se verovatno marketing kor ove evidentno maloumne bulumente setio da uvede element, nezadovoljni mladi, bez perspektive. Zamislite, doajeni progresa u Srbiji su iz ličnih frustracija izazvanih odsustvom perspektive koju im je država uskratila rešili da se obračunaju sa gradom, građanštinom i njihovom imovicnom(slučajnim prolaznicima) i svima onima koji reprezentuju vlast i učestvuju u organizaciji okupljanja gejeva, koji su svoje okupljanje pretenciozno nazvali Parada ponosa...što je iskreno poprilično iritantno ime za nešto tako prosečno. Niko nije toliko naivan da pomisli da frustracije maloumnih ljudi imaju ikakve sličnosti sa frustracijama sa kojima se susreće pristojna osoba u ovoj državi. To bi bio nonsens misliti da su njihovi strahovi, frustracije i nadalja nešto sto ima ikakve veze sa stvarnošću. Pre bi se reklo sa pogrešnim predstavama o životu ali neću se sada baviti psihoanalizom mase jer to bi bila prava gnjavaža.

Dakle da se ne bavim više tim maloumnicima, jer budimo realni, nisu oni krivi što su takvi...kriva je genetika. Dovoljno je pogledati fizionomiju njihovim glasnogovornika pa shvatiti sa kime imate posla. Da uprostim, to su upravo ona (sranje) deca nad kojom su se druga malo jača i lucidnija od njih, sprdala tokom perioda odrastanja a neretko ih i maltretirala.

Na kraju krajeva oni nisu nikakav problem, oni su samo personifikacija naših kolektivnih neuroza.

Ko je onda na drugoj strani? Vlast. U ovom slučaju otelotvorena u policiji i sudstvu. Postoji jedna genijalna stvar u američkom društvu. Sudstvo. Napijete se na ulici, pobijete sa crncem, razbijete ciglom izlog Gucci radnje i eto vas sutradan pred sudijom(ako je bilo baš kasno) i on vam za deset minuta presudi. Kaže, brale jel imaš ti da platiš odštetu ovom crnji, i jel imaš da platiš ovaj izlog? Ti kažeš nemam, i dobiješ lepo robije dok dnevnicama na isplatiš štetu. Nije potrebno biti nešto posebno pametan pa shvatiti kako ova mera razrešava naše višegodišnje enigme u vezi pravde. Dakle, šta je sporno. Ako šačica prosečnih ima potrebu da uništava grad, neka radi to, ali ako se identifikuje lepo kod sudije, pa ako nema da plati robija. Ako je maloletna osoba, nemaju roditelji da plate, nema veze brale, umesto u školu u ponedeljak ići ćeš tri meseca u popravni dom. Dakle u pristojnim društvima ništa nije problem, sve može ako si spreman da platiš ili odrobijaš.

Dalje, policija. Apsurno krajnje, da pristojan čovek može da bude na njenoj strani. A zaista može jer je zbog interesa Ministra policije, tj njegove partija, policija stavljena u položaj glinenih golubova, koja ne radi ništa što može da je udalji od Kliničkog centra. Zamislite sto i kusur povređenih policajaca?! Kako stoje stvari, trenutno je policija Lihtenštajna neuporedivo brutalnija od naše.

Hoću da kažem vlast neprestano u strahu da će izgubiti glas jedno parhiljada ljudi, podilazi njihovoj destruktivnoj psihologiji, omogućava im da rade jedno te isto, i na taj način sa jedne strane ne navlače novi gnev, a možda ako Bog da, dobiju i kog simpatizera za svoju odmerenost.

Iskreno...mi smo zaista otužan narod...recimo Hrvati koliko god bili odurni u svom nacionalnom ponosu, ipak imaju nešto oko čega se mogu okupiti. Kod njih se ovakva parada doživljava na sličan način kao i u prosečnoj našoj porodici ali ni najgluplji HRvat nije dovoljno glup da razbija svoj grad. Zato mi nikada nećemo ništa uraditi od svoje zemlje, jer ne znamo ni šta onda predstavlja ni šta bi mogla da predstavlja. Zato, su nam i potrebni nesrećnici ove vrste da svoju prosečnost pravdaju čuvanjem SrBskih tradicionalnih vrednosti.

Aj uzdravlje, iako neko ima air max broj 45 neka mi javi, kupio bih po ceni!

Nedavno me jedna budala ubeđivala kako ako kreneš na vreme uvek ćeš stići tamo gde si krenuo.

Cela ova rečenica bila je naročito iritantna ako se uzme u obzir da je napomenuto da ako kreneš na vreme stići ćeš tamo gde si krenuo. Verovatno postoji mogućnost da stigneš i tamo gde nisi krenuo. I upravo je promišljanje ovog  ključnog momenta  u rečenici učinilo da prestane da me iritira. Zapravo postala mi je omiljena jer uvodi voljni momenat, da ne odeš tamo gde si krenuo.

Danas bih najradije otišao na drugo mesto ali je već bilo kasno za dvoumljenje pošto sam obećao svima da ću danas zagaziti u svet odraslih ljudi.  Nije da sam baš  znao zašto to činim ali ajde, ne može se doveka ići protiv tuđih očekivanja. Takođe nisam ni ja sam bio lišen predstave da ne bi bilo loše da dobijem radnu knjižicu u kojoj će stajati. Ovaj batica ima jedan dan radnog staža.

Jeste, krenuo sam na razgovor za posao. Naravno nije tako lako otići na razgovor. Prvo treba ovladati osnovnim elementima biografije i propratnog pisma. Čovek pre svega treba da se raspita gde živi pa nakon toga će znati da li da piše hronološkom metodom ili funkcionalnom. Opredelio sam se za hronološku iz samo jednog razloga. Nisam imao nikakva radna iskustva, veštine i pozicije što je kako su mi objasnili neophodno ukoliko čovek želi da piše funkcionalnim pristupom. A i na kraju krajeva ne apliciram sa željom da promenim tok svoje karijere već da nađem prvi posao. Ovo prvi kada samom sebi pomenem uvlači blagu tremu u moj neopterećeni mozgić. Ništa me u životu ne bi uzbudilo kao debi. Bilo da je to prvi susret sa devojkom ili pak nova okolnost u kojoj sam se zatekao. Upravo su sposobnost improvizacije i tenzija usled uzbuđenja, osobine koje bi poslodavac mogao da ceni, pomenuo mi je jedan prijatelj. Ne znam što je insistirao na tome, ali gledajući njegov sjeban energetski nivo poslednjih nedelja, rekao bih da zna o čemu priča. Što ljudi više znaju o poslu to su manje živi.

Obukao sam se onako kako priliči susretu sa nekim uštogljenim tipovima iz HR-a, izleteo iz stana i krenuo put stepeništa. Ko bi se još usudio da krene liftom, novim liftom, čiji je rok ugradnje navršen još pre nekoliko nedelja, pred ovako važan sastanak. U normalnom društvu biste tužili izvođača koji kasni mesec dana sa rokovima ali ovde možete samo da dobijete čir ili makar raspredate sa stanarima po hodnicima o tome kako treba nekog jebati. Ali pošto se taj neko nikada ne pojavi, onda ostanete kao po starom domaćem običaju suvog kurca i mokrih cipela, ili bez lifta u ovom slučaju.

Na stepeništu iznenađenje. Medicinska sestra i brat trče sa kolicima, uleću u stan, ostavljaju otvorena vrata. Jebo mater, umreš i onda ni da te polože nego u stolicu pa kao da si klonuo od umora. Čovek sa ovakvim ljudima ne može ni da umre. Uskomešani stanari pred pragom istih, čavrljaju nešto, pokazuju ka liftu, guraju ruke u džepove, nozdrve, kašlju.

„Dobar dan. Šta ima. Neka zbrka. Nekome nije dobro. Puno ljudi, malo mesta za prolaz“

-          Jeste sinovac, umrla baka Dana. Našli je u stanu, skoro se ucrvljala. Kažu izgleda sedam dana nije izašla iz stana. Ništa jela, malo pila, nedovoljno izgleda sve u svemu da bi preživela.

„Jadna žena, mora da nije mogla uz i niz stepenice. A lift mora da nije radio? Ja sam mojoj baki uplatio kablovsku, znate imaju one emisije o preživljavanju pa kada ne radi lift, i kada ne stigne penzija, uvek se može iskoristiti neki lovački trik“

~ To i moja ćerka gleda...dobacuje komšija sa kraja hodnika...kaže da je taj momak iz legije stranaca.

# Foke, foke...treći će.

Vidim predsednik kućnog saveta, ne reaguje. Gleda me, kao da želi da ukori ovu moju neumesnu šalu. Moja bi mama rekla, nije on kriv čovek, nije znao šta uzima. Kada potpisujete ugovor od dvadeset hiljada evra, poslednje što treba da znate je da ne znate šta ćete dobiti za vaše pare. Ali valjda to je ta zaostavština komunizma u kojoj nadležan organ zna vrednost svega a živalj treba samo da skupi pare i plati.

-          Nikoga nije obavestila da je sin otišao na more, pa tako nije imao ko da je obilazi.

„ Starost, nije joj zameriti. Izlapi čovek a sin mora da je mislio da lift radi. Uskratila ovaj fin svet altruista. Matora sebična drtina. Da nije ostavila upaljen bojler, ili otvorenu česmu. Zlo i naopako, mogla je kakva vatra da nas proguta u snu, poplava odnese“, nastavljam ja dalje, a onda pogledam na sat, vidim 8:28, petak 13, usred septembra, 2010. Beži more, gledaj svoja posla, plati tih jedanaest rata, ostavi koji dinar da se baki kupi cveće za sahranu, i ako mogneš dobi taj posao.

Siđem u prizemlje a tamo na vratima stoji, firma ta i ta, početak radova 5.5.2010, završetak 20.8.2010. Mislim se nešto, i ja sam budala, napadam čoveka oko lifta a on završen pre mesec dana. Isto vam je i sa barutanom na Kalemegdanskoj tvrđavi. Radovi otpočeli pre četiri godine, završeni pre dve. Pa sada, ko nas jebe što ne idemo tamo, ljudi lepo završili i otišli. Neki kažu već su angazovani u Libiji, drugi misle da je to besomučna laž i da rade u Rusiji.

Stignem tamo nekako do te velelepne zgrade. Prava korporacija što bi rekli. Uđem sve po redu, dobar dan, dobar dan, ja sam taj i taj, idem tamo i tamo, zbog toga i toga. Fino me upute, kažu ovo vam je kartica, njome ulazite u lift, čekirajte se, na tom i tom punktu, jbt kao da sam ušao u FBI. Hvala odgovorim kao da sam sve razumeo i krenem, a zapravo od treme činilo mi se kao da me bombarduje informacijama te nisam upamtio ni deset posto. Ako ovako budem koncentrisan na razgovoru biće dobro ako dobijem mesto umesto aparata za vodu na sredini hodnika.

Eh evo ga odoljenje koje tražim. Uh kakve pice, sve sam profesionalizam. Sve nešto jurcaju, nose nekakve papire, fascikle, nije kao u boljem životu, niko da me pogleda, popriča sa mnom, natera me da ga izvadim i zavučem u zadnjicu. Ništa, ni da počnem da trubim ne bi se išta promenilo. Možda da krenem da vičem kako bih poševio sve što se kreće? Ma ajde, ne pravi budalu od sebe. Prosto sa ovim ljudima se ne može izaći na kraj jer oni ne dišu, oni samo čine organizacionu kulturu i pomalo klimu.

Na kraju, ja poslednji, dopada mi se što ispade tako. Uđite reče nasmejana devojka, a ruku mi pruži zalizani tip koji je izgledao poput prosečnog marketing stručnjaka koji pod jednom miškom drži projektor a pod drugom glavu svog neosvešćenog kolege koji nikada neće postati lider. Ćaskamo tako, redom, zamislite išli smo u istu školu. Eh evociranje uspomena. Zaista sentimentalno. Ko bi rekao da je to moguće biti i na jedan trenutak na ovakvom mestu.  Dođe red i na pitanja.

-          Zašto ste napustili vaš predhodni posao?

„ Koji predhodni posao?!“ ja u čudu da me neko pita ovako nešto.

-          Niste napomenuli da ih je bilo više, hoćete da kažete da ste još negde radili?

„ A ne nikako, nikada u životu nisam radio. Znate ja sam dugo odbijao da preuzmem odgovornost“.

~ I to je nešto...na moje iznenađenje razgovetno prokomentarisa devojka.

Rekoh ajde da ne srljam pa da prećutim da u mom slučaju to predstavlja sve. Nekada znate treba biti odmeren a ja sam sa tim pravilom u raskoraku decenijama.

Pričalo se tu još mnogo. Čak toliko da sam na kraju morao da kažem tipu sasvim otvoreno i u maniru muške kolegijalnosti.

„Nadam se da kod kuće nisi toliko ljubopipljiv jer bi ti se moglo desiti da te devojka iznenadi sa odgovorima“

Koleginica poče da se smeje, ja je ne uhvatih za ruku, ali joj poslah poljubac. Naravno ne odmah već na parkingu. Gde sam ulazio u svoj skupoceni auto dok su njih dvoje buljili iz kancelarije u moja kola i malo manje mene.

-          Tip koji nema ni dan radnog iskustva vozi Hondu Legend?! U kakvoj zemlji mi to živimo? Šta misliš zašto je došao sa traži posao?

~ Verovatno mu je dosadilo da mu tast plaća gorivo...odgovori lepotica i uzvrati poljubac, temeljnim pokretom ruke, i zategnutih nedara a raširenih bedara.

Ako me pitate zašto ne  ustajem rano, odgovoriću vam,  jer se do mog buđenja ništa posebno ne dešava.

Čak ni budale ne napadaju žene u podzemnim prolazima.

Jedva da sam se valjano i probudio a morao sam da izađem na ulicu. Po običaju napuštanje stana istovremeno sa dragom koja u pet do jedanaest pokušava da prepešači dvesta metara za pet minuta i stigne na posao makar minut ranije. Nakon se poljubimo pred kapijom, na toj kosoj i izjutra prometnoj ulici ja se okrenem od nje bez ikakve predstave šta treba uraditi u tom danu u kom sam se zatekao. Katkad ne znam ni koji je to dan, ali i da nije tako, ništa ne bi menjalo. Nastavim tako niz ulicu, osvrnem se dva, tri puta da vidim dokle je draga odmakla a onda onako tehnički ispratim pogledom po koju prolaznicu ili zadržim pogled na onoj sa kojom se mimoilazim. Nije važno da li je nalik Linzi Loan ili Nataši Jovanović, ja sam dečko koji se sa profesionalnom angažovanošću odnosi prema životu. Tu i tamo zavrtim ključevima, valjda da podsetim te prolaznike da su oni samo u prolazu a da ja živim na tom velelepnom mestu, zahvaljujući doduše dragoj ili makar njenim roditeljima, ali to tada nije važno jer ti užurbani koraci iovako to nikada neće saznati.

Zdravo komšija

-          Dobar dan.

Jel ste probali kod nas picu? Imamo je u ponudi od preključe.

-          Prekjuce sam baš bio na svadbi, tako da sam zaključno sa ovim momentom radio samo dve stvari. Ispijao ohlađen roze iz kible, povraćao i spavao.

Komšija, to su tri stvari.

-          Kao što rekoh, tri stvari.

Kakav gnjavator. Koga još interesuje pica u pet do jedanaest?! Ne reci dva puta.  Aha pa to je poznata odbojkašica. Mene interesuje pica u pet do jedanaest ili u koje drugo vreme. Čini mi se da se znamo ali se nismo upoznali. Izuzetno škakljiv okvir za susret na ulici. Doduše ni njena visina baš ne ohrabruje. Pored takve žene muškarcu baš i nije lako da se oseti dominantno a ja sam nekako bez prevelike želje na to navikao. Nema veze što bih joj se javljao kada mogu da nastavim tamo gde sam krenuo. Putem koji je okruživao park, tik uz neke nove pomodarske restorančiće koji su se oslanjali jedan na drugi i čijim je gostima bilo svejedno da li su u jednom, drugom ili trećem. Što valjda donekle govori o gastronomskom užitku koji su pružali ili makar istančanom ukusu njihovih gostiju. Za mene je stvar ukusa da li jedem u Maderi ili Trandafilovićima. Hoću da kažem, čovek mora da zna šta i gde jede. A ti isforsirani restorančići skorojevića nisu nudili ništa sem neizbežnosti da se sličan sličnom raduje. I zašto se uvek neke seljačine usele tamo gde bi valjda isključivo trebalo da se mimoilaze stari Beograđani ili makar Jevreji kojima je sve u vezi mene Košer.

Šteta što taj put kroz park ne traje dugo. Odmah se nađeš na jednom od najprometnijih bulevara, gde trubačina preti da preraste u opštu jebačinu. Rekao bih da ih u vozilima zadržava samo klima koja duva i smanjuje snagu motora za jedno dvanestak kilovata. Zaista urnebesno mesto.

Upomoć, upomoć...

Na samom ulazu u podzemni prolaz nekakva je dobrdržeća dama zapomagala. Pošto nisam tuda krenuo nije mi na pamet palo da siđem i pomognem joj. Ako je bilo nešto ozbiljno pročitaću sutra u nekim od novina ili ću čuti na vestima.  Pošto su vapaji i dalje dopirali do mojih ušiju, rešio sam da se vratim dva koraka u nazad i preko ograde pogledam dole, ka stepeništu.

Šta je to dole?! Jel pljačka u toku ili se već može doći na mesto uviđaja?

-          Aman momak, silazi dole, neka budala me napala.

Ajde, idem dole, šta sada, pozvan sam, ko zna, valjda ću preživeti. Kad dole neki futavac stoji pored žene. Jedva da izgleda kao da je u stanju da se obuče a kamoli siluje ili opljačka odraslu osobu. Drži u rukama nekakav ceger u kome verovatno nema ničeg sem praziluka, što se da zaključiti po tome što landara kao kakav papir.

U čemu je problem momak?

Iako sam samom sebi bio smešan zbog ovog nastupa, odgovor je izostao. Onda mi je žena rekla da on muca i da sam ga sada prestravio. Znači mozda je paralizovan. Ako ga je kojim slučajem u detinjstvu uplašio petao i navukao mutavost za vrat, od ovog sada stresa možda dobije parkinsonovu. Jebo mater, pa nisam došao nikoga da obogaljim, eventualno vidim hoće li gospa posle blage neprijatnosti poći sa mnom u kakav obližnji bistro da mi ispriča šta se sve dešavalo i zahvali na kavaljersko junačkom nastupu.

Pošto je i dalje ćutao rešio sam da ga ćušnem po kapi. Tada je progovorio.

Ppp, paa nnnisss aaam nnniišta urrrraaadio.

-          Laže, rekao mi je da sam sočna i koračao mi iza leđa.

Pa nije greh voditi se svojim instiktima. I ja mislim da ste sočni, stom razlikom što za mene to neće biti dovoljan razlog da vam dišem za vrat. Razlika u njegovom ponašanju u odnosu na moje je samo odsustvo stila. Mada ne poričem da je njegovo ponašanje prirodnije.

I ti si neki manijak, upomoooooć.

Poče da se dere matora jebo mater, privući će neke budale, ima da dođu u ovu rupčagu i naudaraju mene i mutavog. Pošto sam procenio svu neuračunljivost ove situacije, odlučio sam da budem pametniji od ostalih, okrenem se i odem. Posle sam video da je futavac izašao na drugoj strani ulice, gde su mu prišli neki romi i oteli mu ceger, potom su sišli istim tim stepeništem u podzemni prolaz i verovatno silovali tu sočnu gospu. Za mene epilog nije više bio aktuelan jer mi je na ulazu u poštu neznanka krajnje zavodljivim glasom rekla.

-          Dopadaš mi se.

Nisam baš znao kako da odreagujem na ovaj otvoren poziv na linč.

Ako to izgovaraš iz istih razloga kao i ja, onda nimalo nisam polaskan tvojom opaskom.

-          Ne znam koji su tvoji povodi da se nekome obratiš ali ja sam ti rekla da mi se sviđaš iz samo jednog razloga, jer mi se sviđaš.

Suviše komplikovana rečenica za osobu kojoj uopšte nije stalo da toga šta ti je u vezi nje ovako ili onako. Možeš da se pomeriš hteo bih da stanem u red. Uplaćujem kredit.

Devojka se okrete i ode. Valjda uvređena što nisam uspeo da je razumem. A i kako bih? Mrzim osobe koje podsećaju na mene!

U pošti galama, pomešana sa ledenim vazduhom koji izduvava klima. U svoj gunguli prednjači neki odrpanko sa svojom tezom da ljudska vrsta živi u proseku sedamdesetak godina jer prva vakcina koju primimo određuje naš životni vek. Inače kako tvrdi živeli bismo i celih dvesta godina, ali to ne bi moglo da opstane jer bismo za života dva puta više pojeli, popili i posrali. Kako je on to objasnio na svetu bi bilo trideset milijardi ljudi, od kojih dvadeset kineza, nešto malo obradivih površina i govana. Zvuči skroz logično, tip koji nam otvara oči da smo usred zavere ali nam paralelno objašnjava da nije kojim slučajem tako, bili bismo u govnima do guše.

A i ja ću biti u govnima do guše ako ne sačekam ovaj red u pošti, platim kredit i preživim dan. Mislim da sam prva osoba u državi ako ne i svetu, koja bez ijednog dana radnog staža otplaćuje kredit. Zajednički kredit, devojka i ja, ravne časti. Odlična stvar vam je kada sa devojkom uzmete kredit. To vam je kao da jebete bez kondoma. Pre ili kasnije pojaviće se nov problem pored ovoga koji imate samim tim što ste uzeli kredit. Sa druge strane, odlično je to što dok traje kredit, traje i naše zajedništvo. Jel koja bi još budala raskidala kada zna da mu to može doneti u dvorište drugu polovinu kredita. U našem slučaju, ljubav nam je oročena na još dve godine.

Zapravo hteo sam da pišem o tome kako sam planirao da pošaljem devojku kući sa mora a ja ostanem još koju nedelju sa Čehinjama. Ali kao što to u životu obično biva. Ne birate vi put, kojim ćete ići iako deluje da je tako.

 - Oho, zdravo komšo, gde ste to krenuli, štitite platane?

* Kakve platane?

- One što ih ove demokrate seku. Zamislite vi to, ne spavam sa ženom već deset godina, i juče leškarimo na našem prašnjavom kauču, kad ono neka rulja se okupila oko tog drveća i komeša se nešto, kad ono počne i meni da se komeša u gaćama.

* Pa ste ispalili počasni platan tj plotun?

- Ma kurac, rekoh ti, uskomešalo mi se u gaćama ali da je to dovoljno da bi se povalila žena svi bi sinko moj jebali u ovoj zgradi, na šta kurac zgradi, na ovoj opštini.

* I to što kažete.

- Nego sine, ne viđam onu tvoju, da se niste rasturili? Kažem ja mojoj Stani, da vas ne viđam ovih dana, a ona će, ma gde su se rastavili, pa da jesu šta bi taj mangup i dalje radio u njenom stanu?

* jedino po čemu se vaša žena i ja izgleda razlikujemo je rezon.

- A misliš ono, brkovi su vam svojstveni, krive noge, visoki ste, spavate do prozora.

* Protaćili bismo dan ukoliko biste nastavili da iznosite sve sličnosti među nama, nego reci te mi da mi devojka možda ne svraća kući sa nekim tipovima kada sam odsutan.

- E pa komšija zar očekujete od mene da budem indiskretan?! Da budem iskren, jedan sa kojim dolazi rekao bih da je pederčina, sve se nešto femka, i uz stepenice ide kao grejs keli.

* Kako to Grejs Keli ide uz stepenište?

- Daj ne seri, pusti me da ti tresnem istinu u oči!

* Oprostite.

- Taj se sve nešto preznojava i glas mu je nekako pornografski hromiran. E da, deluje anoreksično, kao kakva drolja sa plavog mosta. 

* Pre neki dan se pojavila nova.

- Ciganka? Uuuu, odvojiču od penzije kada je Krkobabić poveća pa ću da joj ga munem za sve pare. Nego, Dolazi neki drugi, ulickani, ali nije pederko, više je onako negovani mamin sin.  Neka budala, na stepeništu sam ih uhvatio jednom prilikom kako on recituje neku pesmu, izgleda ljubavnu. A ona, pa ona držala se stoički, malo se osmehivala i govorila mu budalice.

* Ste bre sigurni da je to moja devojka, da nisu one budale sa trećeg, Rokvići?!

- E jeste, oca mu jebem, to je bio onaj ulickani pevac i ona njegova nafrakana matica koja ga vodi u matičnjak da joj guguče pa da ga pojede i podrigne.

* Znači devojka mi izgleda orgija dok sam ja kod majke na nedeljnom ručku.

- Ma šta se praviš lud. Ne može ta ni da pomisli na toliko muškaraca koliko si ti devojaka već dovodio. Ali ona poslednja, komšija iskreno, gde nađe onu matoru?

* To joj je majka, dolazila je u posetu.

- U jebo mater, napravih od tebe životinju. Nego, jel ideš da štitiš one platane ili ideš da se zajebavaš?

* Ma jok, rekao sam devojci da idem na put. Biću u podrumu dole, pa da banem kući negde posle ponoći da vidim imaju li moje sumnje osnova.

- Savetujem vam da to ne radite, jer ako je večeras u poseti onaj instruktor aerobika, ima da vas prebije!