Mislim se nešto danas, što više moram da slušam da su reakcije Srpske strane, kada je u pitanju odluka Crne Gore da primi diplomatsku misiju Kosova, zasnovane na emocijama i nisu razumne. Pazite kakva formulacija. Kao da je reč o emotivnoj vezi u kojoj je Srbija ostala duže od suseda u emotivnom odnosu. Zaista komično. Mada ovoga puta teško da se išta i može zameriti Crnoj Gori koja ipak pokazuje zavidniji nivo političke svesnosti od nas mada ne i dostojanstva, ali ko u politici uopšte ima potrebu za istim. 

Onda, komedija broj dva...napadnu Velja Ilić u centru Beograda...izsvesni Deki pa tamo neko prezime napao Ilića jer je ogorčen na državu hahahahaa E sada...naravno nema to veze sa vezom jer je dotični podmetnut što se najbolje može zaključiti iz sledećih elemenata...tukao se u jakni...onda ga policija uvela u haustor...i nakon su ga ubacivali u policijski auto...bio je u majici...da bi mu se na bicepsu videlo istetovirano lice pokojnog premijera...ono kao...vidite glupavi narode srbendije ko napada našeg sabrata iz koalcije hahahahaha

Zamislite tipa koji umesto pičke ili sidra tetovira pokojnog premijera...jbt zaista neukusno i krajnje očigledno...mada nikako ne i za predstojeće posledice koje će na idiote ovog naroda ostaviti tretiranje ovog milog događaja.

Jasnos kao dan...Ivica Dačić...pravi potez ne bi li pred izbore, tačnije, nakon njih sebi omogućio malo širi manevarski prostor.

Ako vas interesuju još neke nedoumice oko politike i seksa pitajte : )

Ko zna sve o vašim devojkama...ne, ne ja...mondo, mada i ortak lokator može da pomogne : ))))

Već neko vreme među nama sve je bilo po meri. Vreme nas je izlizalo kao morsku tendu a mi smo u uvreženom osećaju da se sve podrazumeva ustalili prosečnost kao nešto što treba veličati. Na mestu na kome je nekada tinjala strastvenost sada je ležalo poštovanje a uzbuđenje smo nazivali razumevanje. Sve u svemu šta je moglo uraditi a da ne deluje kao to ne radi neko drugi?

Možda najiritanije od svega bilo je to što je sve oko nas bilo naše. Ta zajednička mašina koja je vrtela moj i njen veš, svakim je novim iskuvavanjem, okretom, činila da starim i otupljujem u meri u kojoj to ne bih želeo ni da me neko ubedi da me posle života čeka gomila deva ili makar neko koga nikada nisam prežalio.  Ali šta je trebalo uraditi, izbaciti je i prati na ruke?! Ako je to i bilo rešenje nisam imao toliko snage a valjda ni objašnjenje, iz kog sam razloga to uradio, ne bi zvučalo kao nešto što bi trebalo ni saslušati, a kamoli nešto više od toga. Ali što ne bih recimo izbacio iz ormara a potom sneo u kontejner stare stvari? To će možda da upali. Nije bilo za očekivati da će to učiniti nekakav revolucionaran preokret među nama ali dosta mi je više uflekanih majici. To su one fleke koje nastaju kada vas mrzi da skidate majicu dok se potucate sa vašom ili tuđom dragom.

„Klipane, kakav je ovo haos po kući?“

-          Ništa posebno, stare majice koje sam uzeo da bacim. Vidi ima i novih.

„Baš lepe majice, daj da vidim, što ih ne nosiš?“

-          Pa zar ne vidiš da mi veličina nije odgovarajuća. Ove bi majice odgovarale tvom dečku.

„Šta je ovo trik pitanje, konstatacija? Kom mom dečku budalo, ti si moj dečko“

-          Oprosti, suviše se sve brzo desilo među nama da bih to primetio a kamoli prihvatio.

„Primetiću ja tebe. Nego, ima li šta u ovoj kući za ručak?“

-          Zar te je švaler ostavio praznog stomaka?! Taj izgleda neprestnao puni na drugom mestu.

„Da li si ti normalan, daj mi reci?! Kakav švaler kakvo punjenje? Si onanisao danas?

-          Jesam. Dva puta. Da se nisam dohvatio ovih glupavih majici, čini mi se da bih već završio u sendviču između Izabele Fontane i Maje Marijane.

„Ako tako nastaviš, završićeš ti na ulici“.

-          Kakvoj sada ulici. Pa ja sam ovako ležeran upravo iz razloga jer sam u svom stanu.

„Oduvek si bio pokvaren ali dobro. Sutra ćeš prevozom na posao, pošto ću ja da uzmem ključeve od mojih kola. Uzgred, kupatilo više nije deo tvog stana pošto je sve u njemu moje, uključujući i penu za brijanje koju sam ti kupila. Umalo da zaboravim, domestos je moj i ako na njemu piše Ivan da bi te podsećao ko ove nedelje pere kupatilo“.

-          Ma daj. Pa ti ne znaš da voziš. Šta će ti ključevi?!

„Zna moj švaler“

-          O bože, zvučiš kao očajne domaćice.

„Jel si oprao ono što sam ti sinoć rekla? Opeglao, kojim slučajem?!“

-          Sve sam to uradio i spakovao ti u kofer. Nisam hteo da guram sve u jedan, pa sam ti sve lepo podelio u osam kofera. Jedina loša stvar u vezi toga je što će onaj koji te bude selio morati, barem tri puta da se vraća po stvari. Nadam se da si izabrala neku prihvatljivu njušku jer ja sam čovek esteta.

„Čoveku, esteto.  Seliće me moj brat, a ujedno će te i prebiti“.

-          Ovo je već treća pretnja ovoga meseca. Doduše nisu sve poticale od tebe, što je olakšavajuća okolnost. Hoću da kažem. Ovo je prva koju shvatam ozbiljno i unosi mi nelagodu.

„Ma, jel si ti uneo ćućka sa terase!?“

-          Ako sam u konfliktu sa tobom to ne znači da su mi se zamerile sve riđokose prasice ovoga sveta.

„Nikada ti nisam rekla da te volim. Znaš zašto?“

-          Valjda iz istog razloga iz kog sam ja tebi rekao da imam ljubavnicu.

„A to je?“

-          Nespremnost da te povredim.

 Iako sam bio krajnje nespreman da se suočim sa parterkinim viđenjem zajedništva, odvažio sam se da u njemu sudelujem. Valjda preduslov za tako nešto pored gluposti je bila ikakva valjana predstava šta to zapravo znači. Nastavio sam da živim na isti način na koji sam živeo dok nisam nju upoznao. To podrazumeva mnogo stvari od kojih solidan broj nije za pominjanje, samo ovoga puta bi me kod kuće umesto majke sačekala ona. Osim u retkim danima, samo akvarijum, ako bi ona bila sa švalerom kog je u poslednje vreme činilo mi se zapostavljala jer se pokazao kao klipan. Zapravo, pojma nemam šta je tu istina, ona mi je tako rekla.

-          Mogli bismo da se vidimo za neki dan. Rekao sam ostalima, ista meta isto odstojanje. Kod mene u petak.

·         Zvuči kao poziv koji se ne bi mogao odbiti ali videću. Katarina se vratila sa puta i čini mi se da su mi dani lumpovanja odbrojani. Svejedno, hvala na pozivu i na vožnji. Vidimo se.

Jedno od većih zadovoljstava prestavljalo je okupljanje sa prijateljima, bilo što su oni ponaosob ili u grupi bili nadprosecno zanimljive osobe bilo što sam se u njihovom okruženju ponašao i osećao napdrosečno, sve u svemu osećaj sa kojim nećete baratati ako ste u ozbiljnom odnosu sa ženom. Valjda shodno onoj, sa ma kojom ženom muškarac može da uživa sve dok je ne zavoli. A ja ovu moju nisam nikada zavoleo, ali mi se dopadala ideja da se hronična zaljubljenost pretvori u nešto više. Ispostaviće se još jedna u nizu pogrešnih procena sa moje strane ili makar pogrešna predstava o svojim dometima.

Gde si ti?

·         Rekao sam ti gde sam.

Kada pitam gde si, mislim, gde si do sada bolidu!

·         A to. Pa kod Mileta na useljenju.

Koliko mene sećanje služi, taj mile pravi već treće useljenje ovog meseca.

·         Ma takav ti je Mile, ljudina. A i nisi dobro razumela. Prvi put je bilo useljenje njegovog brata, u stanu do njegovog, a drugi put nas je zvao da bismo mu uselili veliki trokrilni ormar.

I zbog ormara ste se zadržali do tri i popili po špajza alkohola?!

·         Nije zbog ormara već zbog drugaričinog rođendana. Ispostavilo se da joj je rođendan baš taj dan.

Šta, drugarica je došla da uglavi ormar? Ti mene zajebavaš?!

·         Ne mogu da se objašnjavam sa tobom. Došao sam da spavam a ne da se prepiremo.

Baš sam polaskana tvojim povodom da se vratiš kući.

·         Ma nisam mislio da se kresnemo već da legnem u krevet i zaspim.

Slušaj ti pametnjakoviću. Kakva je ovo fotografija?

·         Odakle ti to? Nisam je video otkako mi je mama ostavila stan i otputovala.

Znala sam da će te obradovati kada je budeš našao. Ko je ova devojka i šta će ona na biblioteci? Nisi mogao da joj nađeš više mesto u stanu!?

·         Tamo je bila? Pa šta će tamo? Mora da ju je mama izbacila, da se ja nešto pitam ona bi stajala na poslednjoj polici biblioteke.

Ti si stvarno nepopravljvii kreten. Dosta mi te je više. Drži ovu tvoju fufu, večeras nećeš spavati u našem krevetu. I umalo da zaboravim. Telefon je neprestano zvrndao otkako si otišao. Nisam uspela da upamtim sva njihova imena ali rekla bih po njihovim glasovima da nemaju više godina od tvoje sestričine.

·         To mora da su koleginice.

Da li si se toliko napio da si zaboravio da ti imaš privatan biznis. Nemaš nikakve koleginice. Ne radiš u banci, na fakultetu, u gradskom komunalnom. Ti kada odeš na posao to znači da si se konektovao na internet.

·         Pa jeste majku mu. Takav ti je moj posao. Odvratno sam usamljen. Vidiš i sama.

Molila bih te, da te fufe više ne zovu, dok ja živim ovde.

·         Joj, setio sam se. To su devojke iz političkih partija a moguće da su zvale i one iz stratedžik marketinga.

Šta hoćeš da kažeš. Nije to što mislim, te su devojke samo statistika?

·         Hahaaha, valjda sam te zbog ovoga i odabrao za devojku. Duhovito, nema šta. Nego, ajde da se ti malo spakuješ i odeš svojoj kući. Ipak neke stvari nisam spreman da ne radim zarad ljubavi!

Nikada se nisi ni deklarisao kao neko ko voli već za nekog ko je zaljubljen. Šta se promenilo nisi mi rekao?!

·         Ipak ostani, šalio sam se. Čini mi se da bez tebe ne bih mogao.

Tada sam po prvi put u životu uklještio prste iza leđa a da to nije bila tuđa ruka, tuđi prsti, tuđa leđa i evo i dan danas verujem da svako kopa svoju jamu.

Bog zna kako smo se pozdravili. Valjda kako dolikuje onima koji su u jednom periodu svog života bili prisni, a u momentu susreta jedva da su svesni postojanja ovog drugog. Nisam se libio da je pitam da li se inače tim zjapećim osmehom i prenaglašenim raspoloženjem raduje susretu sa osobama koje joj ništa ne znače a ona je u svom, dobro mi znanom stilu, rekla da ne moram sve da opterećujem suštinom. Te su me reči nasmejale i oraspoložile. Iako je, budimo realni, neuporedivo trivijalnija osoba od mene, posle ove rečenice postala je estetski uobličenija. Skoro da sam se naprasno preneo iz tot mudrijaško namćorasto gnjavatorskog režima u nešto što bi bilo najbliže ni sa čim izazvanom osmehu, tako svojstvenom mladosti. Radovao sam se tom trenutku koji je pripadao nama dvoma uz želju da nikada više ne budem dramatičan, makar ne sa onima prema kojima jedino mogu biti emotivan. To i jeste najčešća omča koju sebi obavijamo oko vrata. Činjenica da smo u vezi svoje drage postali suvise dramatični. Rešen da do toga više nikada ne dođe buljio sam u njeno lice koje se uvijalo pod naletima usnih mišića. Jedva da sam i uspevao da pohvatam o čemu mi zapravo priča pošto sam se našao u tako dobro znanom raspoloženju. Kao kakav zadah prošlosti koji sa sobom donese sve one osećaje o kojima u međuvremenu nisam imao razloga misliti niti ih pokrenuti. Činilo mi se da je volim istim intenzitetom kojim sam to nekada činio samo što za razliku od tog momenta danas nisam imao načina da je volim. Znate, kada volite obično postoji intezitet i način, ovaj drugi faktor je posledica formalne strane života a intezitet naše sklonosti ka onostranom ili makar potrebe da se neko povali u ubeđenju da je sve posledica iskrenih emocija.

-          Šta si ti radio sve ovo vreme otkako se nismo videli?

Ništa posebno, mislim da sam se borio sa posledicama našeg rastanka. Shvataš, patetika je ispunjavala svaki deo mog dana. Naročito je bilo teško, onih dana koji su trajali dugo. Tamo oko zimske ravnodnevnice je najteže.

-          Pa šta se žališ, zamisli da si posle našeg raskida otišao tamo gde postoje polarni dani.

       Imaš pravo, zamisli da sam kojim slučajem završio u Karačiju. Karao bih, bilo čiju.

-          Hoćeš da ti poverujem da sve ove godine ni jedna se nije uvukla u tvoj život?!

U krevet sam još i uspeavao da uvučem koju ali ako govorimo o zaljubljivanju, onda mi se čini da su mi se samo dve devojke dopale.

-          Eto, to znači da se pojavila još neka posle mene.

Ali ona se ne računa.

-          Što, da nije neplodna?

Ne, ne to. Ima višak muških hormona.

-          Baš kao i ja.

Ne znam ni sam kako sve vreme nisam shvatio da patite od istog sindroma.

-          U tome je sva lepota ljubavi, što predstavu nemaš sa kim provodiš vreme dok ga provodiš.

Ne pokušavaj da budeš duhovita, to je jedna loša istina do koje svako stigne.

-          Hoćeš možda da odemo do pozorišta. Ako krenemo odmah, postoji mogućnost da stignemo. Ne znam da li će ti se dopasti predstava, ali znam samo da je naslov u tvom duhu.

Što, da joj nije naslov, patetični kazanova koji to nikada nije ni bio?!

-          Ma ne to, naslov joj je sanjari.

Pa tu sam gledao. Jedna od boljih predstava koje sam gledao.

-          I, jel sam ja jedna od boljih sa kojom si se zabavljao?

Nikada nisam nalazio razliku među ženama. Sve su mi delovale isto. Ti si se razlikovala od ostalih samo po tome što sam na tebe reagovao.

-          Nadam se da će reakcija ovog puta izostati.

Što, jel očekuješ da ti se dečko pojavi?

-          Nemam dečka, i nije to. Ne bih da udarim o nešto ako poželim da te zagrlim.

Volim bele mantile, i nogice kad iz njih vire

Mrzim igle, ajkulu sto smrdi na urin i insulin

Volim bela nedra, strukiranu togu, i volim s‚nogu

Mrzim kada fiksiram na tudjem telu izraslinu ili fleku

jer mi onda sve jedno jebao nju ili agima ceku

Odusevljava me kada devojka ima sluha za humor

ali takve najcesce umiru jer ih napada tumor

Nije neistina ni da sa njima svaka romansa traje kratko

ali zato zaljubljenost ne prolazi lako

Volim sto cu sada otici na plac i uzivati u drustvu

jer dosta mi je pehova, i situacija u kojima igram ustvu

Ipak, iako ziv covek pogresi po narodnom predanju

poludecu ako nabasam na nju u drugome stanju!

- Halo.

* Ćao maleni. Zar si već ustao?!

- I pored toga što te moj glas neće ubediti u to ali sam na nogama od osam. Danas si ustala samo koji minut pre mene.

* Sinoć sam kasno legla. Nepotrebno sam čekala kalifornikejšn. Na kraju ga nisu ni pustili.

- Meni radio i dalje radi. Stoji na stanici odakle trešti izvesna stanica, raka ešinger, i mnogo mi je lepo.

* Sada zamisli kako bi ti bilo da ti taj tvoj ešinger ukinu na tri dana zbog žalosti.

- Psovao bih svece.

* E pa ko uopšte određuje šta je po meri patrijarhovog oplakivanja? Hrvati i bosanci su suspendovani. Čemu sve to?

- Oca im jebem, vidim ja šušti mi obn ali mislim se nešto, ma promenila se frekvencija, možda bosanci prešli na digitalnu, zbog onog njihovog velikog brata. Ti, jel gledaš velikog jarana?

* O čemu prilčaš?! Jel si obučen?

- Nisam

* Htela sam da svratim ali sada ću nastaviti gde sam krenula...

- Da svratiš? Pa danas je dan žalosti a sa mnom ti je uvek veselje osim onda kada nije.

*Vidimo se na proleće.

tutututu

- Kakvo bre proleće, tada će svajn grip biti u ekstazi. nego daj da pojačam radio.

Radio, raka ešešešeeešiingeeer

" Ehej, pa naizgled je lako reći, ja to više neću da trpim. Malo je teže izgovoriti ako imaš više godina nego što je prošlo otkako su ameri ušli u Sajgon ali opet to ne remeti nešto drastično stvari. Na kraju krajeva ti si jedini koji će to izgovoriti ili pak neće, mada najgore bi bilo ako bi epilog bio ovaj drugopomenuti a ti i dalje nastavio da nas truješ svojim privatnim životom pri ovim našim drugarskim okupljanjima".

- Pa dobro, ništa strašno ti se ne dešava. Nema potrebe da budeš toliko dramatičan u opisivanju svog života. Ko još nije imao problem sa ženama a da je za ovim stolom?

Odlučio sam da podignem ruku, jer mi je to bilo lakše nego da odvajam čašu od usana. Već naredne sekunde, stolom se promoli kikot, grohotni smeh i tu i tamo koji suzdržavajući prasak iz obraza.

" Ehej, pa ti se ne računaš. Ti od kako te znam nemaš devojku. Poslednjih par devojaka sa kojima si se petljao su imale isto ime. Kvazi.

- Pa dobro, to ih je on nazvao iz miliošte, ili mu se samo u životu suviše često istorija ponavlja.

Odlučio sam da odmaknem čašu, spustim je na sto i prekinem ovu potencijalnu lavinu šala na račun mog emotivnog života.

* Upravo iz razloga zbog kog se Smoki ovde nama jada, moj je emotivni život odlučio da ne prihvata tek tako žene u moju svakodnevnicu. Dok se ne pojavi ona u čijem prisustvu podrhtavam, kvazi je sasvim zadovoljavajuća i na mestu kategorija žena koje mi se periferno dopadaju. Nego da se vratimo Smokijevom problemu.

" Ehej, pa Smoki ima očigledan problem. U tridesetoj je, došao je na prag ženidbe i sada treba prelomiti u životu. Nastaviti tamo gde si bio najčešće tokom pređašnjih godina ili naći se u još većem problemu.

- Pa dobro, nije to nešto sa čime se Smoki neće izboriti. Ako je prevazišao činjenicu da mu žena ima šira ramena od njega i što ga je prevarila u par navrata, ovo je zaista minoran problem.

* Ne bih se složio sa vama. Najopasnije je živeti sa ženom kojoj treba društvo. Doduše, ima jedna opasnija stvar od te. Oženiti je. Sve u svemu, manji se problemi uvek prevazilaze većim. Zato Smoki, napravi joj dete, oženi je i ako te nebesa ne budu preterano mučila, izvući ćeš se iz tog sranja ako ne doživiš četrdeset i petu.

> Prave ste saljivdžije. Čovek vam se požali da mu devojka deluje odsutno a vi od toga napravite sprdački spektakl.

" Ehej Smoki, pa nas niko ne plaća da rešavamo tuđe probleme. Da si kojim slučajem otišao kod psihotereputa on bi ti rekao sve ovo što i mi, samo što ti se ne bi smejao u lice, upristojio bi se valjda toliko, da to uradi pošto mu platiš.

- Pa dobro, evo ja ću se na časak uozbiljiti i reći ti, Smoki na tvojoj sam strani, ali teško će biti povratiti devojku.

> Kako misliš povratiti? Pa nije me ostavila, i ne namerava, barem mi tako izgleda.

* Smoki, jedina gora stvar od one da ostaviš tu ženu je da ostaneš sa njom. Ovo ti pričam iz ličnog iskustva, koje i nije baš reprezentativno. I nemoj da joj zameraš sto joj treba društvo. Budimo realni, njeno društvo je komično u odnosu na tvoje, a tvoje je komično u odnosu na moje. Zato, pozdravljam vas drugari, idem na tenis, usput moleći se da se nikada ne nađete pored žene kojoj treba društvo.

" Ehej, a sa kime ideš na tenis?"

* Pa sa devojkom kojoj treba društvo!

Žene. Kami je jednom napisao da su one sve što ćemo ikada znati o raju na zemlji, što je valjda bila priprema da se lakše pomirimo i naviknemo na pakao u koji idemo. I zaista, ne  znam ni jednu devojku koja mi se dopala a da nisam siguran da će završiti u paklu. Dobro možda jednu, ali ona je zaslužila raj samo što joj je tonalitet glasa bio u toj meri autoritativan da bi se njime usprotivila i kolibriju a kamoli prema nekom bila preka.  I upravo ih je ta osobina vezivala. Pomalo zvuči otužno da su sve partnerke jedna na drugu ličile ali otužnost je sastavni deo života pa se neću libiti da je pominjem ili makar tako zazvučim. Sa njima sam se uvek sporio. Da li zbog toga što smo drugačije tretirali jednostavne stvari ili pak što do onih složenih nikada nismo ni stigli!? I to je jedan od najvećih paradoksa života. Baš kada posmilite da se razumete vi se zapravo nađete u poziciji u kojoj su fluidi ustuknuli pred životom. Vulgarnost jeste greh ali je ipak veći greh prevući nadosećaj sa svog neodređenog, neobjektivno, nerazumno, titravog nivoa na nivo života, ili makar svakodnevnice. Ako nešto cenim u vezi posledica koje odnos sa ženama ostavlja, to je svakako totalno odsustvo razumevanja. Razmislite, razumeti se sa ženom, to može da bude i opasno ali je češće krajnje nepotrebno. Znam neke veze zasnovane na poverenju, poštovanju i razumevanju pa iz te opšte slike jedva da čovek može da izvuče išta sem osmeha. Mada, koja to veza ne ismeva svakim narednim danom sebe samu? Možda ona koja je nastala juče. Dobio sam poziv da se pojavim u Palati Pravde. Poziv na sud. Naći ću se u sudnici pred sudijom i onom tetkom koja lupa po mašini, hvatajući svaku sudčevu reč. Pretpostavio sam, to je jedan od onih najomiljenijih u nizu omiljenih dana. Doduše razlog nije bio nešto posebno spektakularan, ili možda ne baš u meri u kojoj su to razlozi iz kojih se ide na Ustavni sud ali sam oberučke prihvatio poziv i nakon sam prošao detektor metala zastao pred babom koja je već stajala u holu.

-          Ti nikada nećeš prestati da kasniš.

·         Baba, ne kasnim ja u toj meri u kojoj ti dolaziš ranije. Smem li napokon da čujem koji je razlog da se nađemo na ovako prijatnom mestu. Da nisi kojim slučajem uradila nešto od čega bi se i Slobodan Penezić Krcun stideo pa samo treba da posvedočim da si te kobne večeri bila kod nas u poseti?!

-          Iko sine, čitaj.

Izvadila je svežanj nekakvih papira koji su bili upareni u celine i uredno duplirani u ni sam ne znam koliko primeraka. Koncentracija mi nije bila baš na zavidnom nivou tog jutra, pa sam od svega pročitao samo da ja IS podnosim nekakav predlog da dobijem babino nasledstvo. Da ne zalazim u detalje ali našlo se na tim papirima svašta, od stana u velegradu, preko bankovnog računa do nekakve šume u srcu Šumadije, voćnjaka pa i stari mlekarnik nastao još krajem devetnaestog veka u koji nisu kročili samo moji preci već i švabe. I to nije izmišljotina kao ni ta da krv nije voda, što sam saznao dan pre dolaska u sud kada mi je baba rekla da sa dedom pored naravi i sličnog odnosa prema ženama imam i to da smo oboje bili ćorkirani. Srećom, ja sam bio iz mnogo ljudskijih razloga policijski zbrinut od dede, koji je popio bajbokanu zbog nekakve malverzacije na očnoj klinici. Varao je taj i ženu (moju pravu babu, ne ovu sa kojom sam se našao) i kliniku ali je mene obožavao.

·         Koliko sam shvatio ovim dobijam nasledstvo od tebe? Znaš da sam slab kod ovakvih stvari ali neću ga odbiti.

-          Jednog dana kada baba umre, želim da se tamo skućiš sa ženom.

·         Što se mene tiče, mogao bih koliko još večeras da se preselim, evo obećavam napraviću novu kuhinju i promeniti one beživotne pločice u kupatilu. Ako želiš seražem aparat može da ostane.

-          Bezobrazniće jedan, ti bi baku odmah da saraniš vidim ja!

·         Šalim se bako, znaš kakav sam. Ponašam se suludo, ali kada treba nešto konkretno da se uradi meni je lakše da do toga ne dođe. Nego, gde nastupamo?

-          Četvrti sprat, soba 411!

Peo sam se tako tim stepenicama, pribojavajući se da bi moglo da se desi i da ne dočekam pravosnažnost tog ugovora ali sam pred vratima sudnice samo uzdahnuo ali ne i izdahnuo. A u njoj, što se tiče mog ukusa, prenategnuta situacija. Valjda nisam navikao da sedim pred nekim ko je em u toj prostoriji autoritet em sedi na višoj poziciji od mene pa se pred njim osećam nekako beznadežno ili makar nedovoljno angažovan. Izdiktira sudija nekoj devojčici babine i moje podatke, od oca tog i tog i sve potanko a potom nas upita imamo li svedoka, na šta smo oboje reagovali kao da nam je tražila deo imetka.

-          Gospođo sudija, nama niko nije rekao da je potreban svedok.

·         Kako vam to nisu rekli, pa to je jedino što vam na ovakvom mestu treba, naravno pored advokata.

-          Ja se izvinjavam, ali ispravio bih vas. Meni recimo treba devojka koja raspolaže motorikom i van postelje, kao vaša koleginica. Ko još ne bi poželeo da mu devojka recimo piše mail poslovnom saradnik a u isto vreme mu omogućava da uživa u njenom pogledu.

·         Mali, molim te mani me. Nego, gospođo molim vas recite mi ko vam je Ivan?

-          To je moj unuk. Ne rođeni, sestrin unuk.

·         Nemate nikog bližeg od naslednika?

Usledilo je još par dosadnih pitanja, a baka je onako pomalo stidljivo odgovarala na pitanja kao da joj je neprijatno a u isto vreme i iritantno što je neko pita da li je sigurna da je to sve iz ugovora namenila svom pseudo unuku. Za to vreme ja sam se crveneo, valjda od celokupnog ambijenta i smešio plavookoj koja je sve kucala. Mislio sam se, koliko je situiranih neženja na udaru ove snajke. Ta vam, sigurno uvek zna gde joj je mladoženja! Što se tiče mene, iako je bilo očigledno da sam nasledio sve što jednom prosečnom tipu treba da bi uspeo u životu delovalo je očigledno da joj se moj humor nije dopao i da će rado po izlasku iz sudnice zaboraviti da je ikakve podatke i unosila u taj računar.

I eto, na kraju sve se završilo, izađosmo iz sudnice, potom suda, rastasmo se na stepeništu i eto sada će se pojaviti neki maliciozni tip da mi kaže da neke veze ne traju do kraja života.

Dobar dan druže.

-          Dobar dan gospodine.

Da nisi kojim slučajem zainteresovan da večeras provedeš veče u opservatorijumu?

-          Opservatorijumu?  Šta je na programu, Bugari ulaze u Sofiju?!

Nisi čuo?! NASA organizuje veliko bombardovanje mesečeve površine u nadi da će pronaći vodu.

-          Bombardovanje, zvuči kao ono kroz šta sam prošao jutros.

Kroz šta si prošao jutros?

-          Kroz sve ono kroz šta tvoja žena prolazi svakodnevno.

Moja žena je u drugom stanju, svakodnevno ima trudove.

-          Upravo sam na to mislio. Boleo me želudac, po prvi put u životu. Čudan osećaj. Nešto između mestrualnih, stomačnih i psihičkih tegoba.

Moja žena posle svake naše svađe odleži pola dana. Kaže, proradio mi želudac zbog tebe idiote. Što li je tebi proradio druže?

-          Saznao sam da mi devojka ima dete.

Diana je trudna?! Pa to je fantastično. Postaćeš otac. Šta je sada, nemoj mi reći da nisi spreman.

-          Naravno da nisam spreman za dete ali sam još manje bio spreman za ovo saznanje. Ima dete sa pređašnjim dečkom. Nekog malog klipana od pet godina.

Dobro, šta je tu je. Nema mesta nervozi, nije šećer u vodu. A gde je to dete?

-          U domu. Odnosno kod njene majke. Oh, skrhan sam. Devojka u koju sam zaljubljen ima dete, to je odvratno. Kada malo razmislim, koliko dece duguje svoj život taštini, sadizmu, mazohizmu ili odvratnom razumu a ne pravoj fizičkoj privlačnosti, a da ne govorim o ljubavi.

Nema potrebe da budeš toliko dramatičan. Vaš odnos nije u rukama njenog deteta pa ne vidim zašto bi se osećao ugroženim i saznanje da ono postoji ništa ne menja.

-          Kako ne bi menjalo. To ti je kao da na leđima svoje devojke primetiš nekakav beleg koji ti se posle danima vrzma pred očima a nekadašnja erotizovana leđa sada više podsećaju na praseća.

Znaš, već nekoliko puta sam ti rekao da si lud.

-          Ako si čitao Madam Bovari mogao si da se upoznas sa bravuroznom deskripcijom odnosa žene i muža u kojoj je potanko objašnjeno gađenje koje Eva oseća dok je sa njim za porodičnom trpezom i gleda ga dok jede. Jedina razlika je u tome što na našoj trpezi nema hrane, jer ona ne zna ni da otvori tunjevinu u konzervi.

Lupetaš po običaju. I šta ćeš dalje?

-          Ništa spektakularno. Šutnuću je.

Jel zbog toga što te je lagala?

-          Ne budi banalan. Ostavljam je jer ima dete.

Nego, jel se sećaš kada su te u detinjstvu zvali kinez?!

-          Naravno. Imao sam kosooke oči. Mada više kao mongol, manje kinez.

 Danas, mi se čini da sve ima svoj razlog.

-          To govore svi sa kojima sam se danas video.

Da se ne lažemo, nisam ja jedini koji vara svoju devojku, niti je ona jedina koja vara svog dečka ali smo jedini koji sa tim saznanjem ne preduzimamo ništa. A i zašto bismo to radili kada postoji nekoliko lakših stvari ovog a i svih onih dana koji su ostali za nama. Bilo ih je, kada bi se čovek presabirao spopao bi ga neki poseban osećaj važnosti, nalik onom kada se nađemo pored nečeg što traje vekovima, pa iz tog i stotinu drugih razloga ne brojim ih niti ih sa uzdahom pominjem. Dani kao dani, bilo da prolaze sporije ili brže na licu će ti uvek ostaviti posledice a na kraju krajeva mislim da su direktno odgovorni za starenje.

Više se ne sećam ni kako smo se upoznali. Jedna od onih kliše priča. Niti sam ja prišao njoj niti ona meni!

Po tome se mislim razlikujemo od ostatka sveta, pošto dopadanje ili makar želja da se nešto pojebe obično sa sobom donosi i prvi korak. Tog prvog koraka kod nas nije bilo a svi naredni koji su usledili bili su posledica naše obesti prema zdravom razumu. Ona je napustila muža, ja sam ostavio devojku i tako smo se našli u četiri zida. Dešavalo se i da nisu sva četiri tu, već samo tri. Preduzimač valjda nije dobro odmerio toleranciju nosećeg zida zgrade pa se jednog dana on odvojio od ostala dva od kojih je jedan bio sa prozorima. I to baš onim prozorima koje je ona farbala u narandžastu boju, narandžastiju od boje na holandskoj zastavi. Sećam se kako sam prevrnuo očima kada sam video te prozore a podno njih neku idiotsku stolicu, čiji je naslon jedva dosezao do kolena, još tapaciranu u nešto što predstavlja mešavinu kravlje, zebrine i moguće kože dinosaurusa. Pričala je o tim prizorima i toj stolici sa posebnom pažnjom i važnošću dok sam ja pomalo iziritiran prizorom samo odmahnuo rukom i spustio svoju prašnjavu torbetinu na tu stolicu za bilmeze a onda sam čuo njen niskotonski glas kako sikće i baca mi torbu na pod. Što me je posebno iznerviralo, jer je pod bio prašnjaviji od nje, što skoro da je bilo nemoguće, a potom šutnuo tu stolicu koja se odbila od zid, preturila dva puta i dočekala da joj se taj elipsasti naslon sa tom glupavom kožom odvoji od tela. Ako je do tada siktala sada je već bila otvoreno agresivna. Proletela je pored mene, odjurila do hodnika, dohvatila svoje cipele sa naglašeno visokom potpeticom a potom istom počela da udara po mom omiljenom satu koji sam po ulazu u stan ostavio na radnom stolu. Ne znam što sam imao taj običaj da ostavljam sat, ali nakon tog događaja prestao sam da ga skidam sa ruke. Ona stikla je tukla po staklu, i na kraju ga probila i zarila se pored brojčanika, zgnječivši sekundaru i završila u datumu. Kada je izvadila potpeticu video sam da joj se flekica od siline treskanja pomerila u levo. A tih dana i politika je u našoj zemlji išla na levo.

Kakva devojka uvek sam ponavljao i umesto da život nastavim pored druge ja sam se nekako ušuškan svakodnevnicom držao starog. Što zbog ostataka nekadašnje zaljubljenosti, na ruševinama obostrane ljubavi i valjda počastvovan njenim naglašenim poštovanjem prema meni. Kada kod devojke primetite da vas poštuje i voli u isto vreme bežite gde vas noge ili makar glava nosi. Eto ja nikada nisam otrčao a danas sam dovoljno star da mogu sasvim otvoreno sebi da priznam da je ovo maksimum koji sam od života dobio. Na kraju krajeva većina nas se tako i odluči za devojku dok devojke imaju jedan suptilniji pristup a i odvratniji. One znaju da će se kakva god bila romansa na kraju krajeva svesti na ovo što imaju sa nama ili vama, pa ako vas izaberu u pravom trenutku, pred starenje, znajte da ste dobro prošli, ma šta to značilo. Sve u svemu, nije zgorek ako znate da nešto popravite u kući ili barem oko kola, a još ako imate i stila biće vaša. Naravno, to vas neće zaštiti da budete namagarčeni. Ali ko bi im još zamerio iskrene osmehe naklonosti koje ih spopadnu pored drugog muškarca, kad sam se pomirio da je ovo sve što ću ikada dobiti i znati o univerzumu ili makar ženi. Verovatno sam mogao da prođem i bolje ali život bi nam valjda bio posve dosadan ako bismo živeli sa onima koje zaslužujemo. A ja sam dugo živeo u ubeđenju da sam bolja osoba od nje i to joj katkad poturao pod nos, držeći sebe na pijedestalu apsolutne pravičnosti a onda sam počeo da se viđam sa jednom, dve, tri zanimljive devojke i danas mislim da sam najgora osoba na svetu. Dobro ne baš najgora, jer tu su uvek Staljin, Broz, po koji španski inkvizitor i Nataša Jovanović.

I danas kada sam mogao da se vidim sa svojom najnovijom štićenicom koja me je veselila svojim mladalačkim izgledom, nepopravljivom upornošću i energičnošću koja je nekada i mene krasila, ja sam od nje čuo sledeće.

„Ti kako hoćeš ali ja moram da krenem“

-          Pa dobro, kreni. Već sam ti par puta rekao da me ne zanimaju te posete rodbini. Neću da idem ni u čiju kuću i slušam stvari koje me se ne tiču i eventualno parstotina puta neiskreno nasmejem ili se makar trudim da održim ljupkost na svom licu.

„ Stvarno si kreten. Obuci se i kreni, pravi mi društvo u putu a kada stignemo ti idi lutaj gradom dok ja to ne obavim. Ne moraš da se penješ kod mog tetka“.

-          Šta hoćeš, da ja u tvom odsustvu odem i pokupujem sve one stvari koje si ove nedelje zaboravila sebi da kupiš. Šta ono beše, bež torba, a ne ne, šešir ugibajućeg oboda boje čokolade sa čilijem?!

„Rekla sam, kreten! Evo da se dogovorimo. Kada se vratimo moći ćeš večeras da ideš sa društvom gde želiš bez da vodiš mene. Jel to dovoljno da bi animirala tvoju guzicu?’’

Ovo mi je odgovaralo. Iovako smo se svađali uvek kada bih ja trebalo da odem negde. Imao sam osećaj da me uhodi ili strelja svojim ispitivačkim pogledom gde sam, šta sam radio i s’kim sam. A ja sam uvek bio sa društvom, ako pod time podrazumevate jednu ljupku devojčicu koja je zatezala moje lice sklono opuštanju. Ali eto, noćas toga neće biti. Doteraću se, otkucati dva sms-a i otići po osećaje koji mi sa njom već duže vreme nisu poznati. Tako sam ti ja brale pristao da krenem sa njom na taj put i koliko već narednog trenutka bio sam u kolima. Vozio sam par sati i pošto je auto progutao dva tanka goriva stigli smo u taj grad, u kome do sada nisam bio, a već videvši tri trga počeo sam da se radujem što sam tu.

Parkirali smo se, i izašli iz kola. Bila je lepo obučena što je iskreno retkost. Imala je divnu pufnastu suknju i mornarsku majicu sa debelom ranflom na rukavima i divne sandale sa malim otvorom na prstima. I tada sam primetio da joj je palac bio žut ali sam prešao preko toga kao i preko ostalih odvratnih stvari u životu. Rastali smo se pred tom zgradurinom u kojoj su živeli ti meni neznani njeni rođaci i dogovorili se da se nađemo u kolima kroz četiri sata. Nisam hteo da ulazim u to šta je razlog koji iziskuje osmočasovnu prisutnost ili blebetanje,  okrenuo sam se od nje i otišao put nepoznatog. I ubrzo sam se navikao na nove  ulice, nove ljude, i veliku gužvu koju je temperatura preko tridesetog podeoka činila naročito napornom. Sva ta oznojena lica, i meni neznana dupeta lizala su se sa asfaltom i vukli poput žive iz termometra. Oko vrata mi je stajao oklembešen kaiš od fotoaparata a njegov objektiv koji je uzgred bio duži od moje kite vitlao je tamoamo poput nekog kurcoteleskopa u potrazi za kakvom zgodnom krstaricom. Škljocao sam na sve strane i tu i tamo oslanjao na neku fasadu poput kakvog kicoša. Stajao bih tako i zurio kroz objektiv ni sam ne znam šta tačno tražeći u masi koja se micala među tim fasadama. Ubrzo bi mi svaki novi ćošak ubrzo dosadio pa sam nastavljao dalje. Sve dok nisam došao do nekakvog podzemnog prolaza koji je delovao kao da je preživeo dva armagedona i krdo irvasa. Sišao sam niz stepenice koje su se krunile a pokretne stepenice pored njih nisu radile i izgledale su zastrašujuće kao da na njih ne bi trebalo stati ni na vlastitu odgovornost. Kada sam sišao dole nije uopšte bilo svetla, osim ovog koje je dopiralo sa stepeništa i koje se ubrzo stapalo sa večnim mrakom koji je tu dole vladao. Prošetao sam se oprezno tim podzemnim svetom znatiželjan gde će me na kraju ti hodnici odvesti i naposletku stigao do stepenica i opet umrlog elevatora koji već dugo ne vodi nigde. Tu sam zastao i počeo da podešavam iso vrednosti na aparatu ne bi li objketiv progledao. Kad eto ti tri cigančcice dolaze do mene i keze mi se gnjaveći me da ih fotografišem. U prvi mah mi bilo neprijatno jer nisam uspeo da odredim da li su uopšte punoletne a dodatni problem je predstavljao njihova porno oskudna odevna kombinacija, koja se u slučaju sve tri svela na minić i top. Jedna, rekao bih najdeblja je imala tetovazu preko celog desnog bicepsa koja je bila malo tamnija od njene kože pa nisam uspeo da razaznam o kakvom je čudu reč. Tako sam se neko vreme objašnjavao sa njima da je mnogo mračno za fotografisanje a one su uporno ponavljale kako žele da postanu poznate. Mislio sam se dok sam škljocao u tom mraku, pa ne postaje se poznat sa tipom poput mene u mraku nekog podzemnog prolaza a onda je nastao preokret kada mi je jedna prišla i dohvatila mi mastivoja koji je bio podjednako nezainteresovan kao i ja, valjda želeći da me podstakne da se angažujem oko njihovog probijanja u svet poznatih. Eto kako jedan ogromni objektiv oko vrata može da stvori pogrešnu sliku o čoveku. Na kraju su me sve tri podsticale da radim na njihovoj karijeri a ja sam i zaboravio da su možda maloletne i poneo se poput nekog suludog tipa u pricama o običnom ludilu, bukovskog, a tu i tamo bih škljocnuo iako sam znao da je senzor zabeležio samo crnilo jer je dole bilo mračnije nego u njihovim picama. Bilo je skroz nadrealno, ja u nekom napuštenom prolazu sa tri ciganke koje su rešile da na mala vrata uđu u svet fotografije, modelinga, klabinga i to sve preko moje raspomamljene kite koja je vitlala od jedne do druge. Na kraju mi je zazvonio mobilni. Bila je to moja devojka, koja je siktala kada sam joj rekao da sam na drugom kraju grada i da sam zaboravio da smo se dogovorili da se nađemo u ovom veku. Ovim misicama to ništa nije smetalo. Motale su mi se oko nogu a tu i tamo pogledale u objektiv koji je škljocao. Na kraju sam se upasao, utekao fotomodelima u povoju i pohitao ka kolima. Tamo me je čekala devojka, sa istim onim žutim palcem. U povratku mi je predložila da zastanemo u neki motel, što sam ja odbio izgovorom da sam alergičan na motelske čaršave a zapravo kome bi stalo da se potuca u nekakvom motelu sa svojom devojkom u danu u kome su mu tri odžačara gnječila mastivoja deset metara pod zemljom. Nastavili smo put kuće a ja sam imao blagi osećaj neprijatnosti što sam to radio dok je ona bila u poseti rođacima. Nakon nekoliko godina saznao sam da je išla kod švalera na potucanje a ne tamo kod nekog rođaka na porodičnu deobu ali me je baš bilo briga jer smo već bili oboje ostarili i džangrizavi. A i to vam je život, živite sa jednom osobom a nove godine uvek čestitate nekoj drugoj sa osmehom.

Čuo sam od jedne pametne osobe da je sve svoje veze otpočinjala otvorenim stavom da nema obaveza. Kasnije se ispostavljalo da se obaveze pojave same od sebe ili makar onim što očekujemo. Sada kada malo bolje razmislim, ta osoba uopšte nije pametna . Ona je jedna od onih šarmantnih budala kojima se neko vreme radujemo a kasnije postanemo u njihovom društvu neangažovani. Kada se naleti na ljubav odmah nakon osećaja zaljubljenosti slede obaveze. U tome je draž velikih ljubavi.